Description: Srećna mama. Dojenje. Pozitivno vaspitanje i druge važne stvari.
Kao mala žarko sam želela da sviram klavir. Na prijemnom ispitu u muzičkoj školi mojima su otkrili da imam tzv. apsolutni sluh koji je „šteta traćiti na klavir“ i ubedili ih da me daju na violinu. Profesor violine bio je virtuozni violinista i užasan pedagog. Bio je nezainteresovan, više časova mi je otkazao nego održao, uz njega sam tavorila dva razreda, dok moji roditelji, iako bez formalnog muzičkog obrazovanja, ali ne i gluvi, nisu shvatili da drndam jedno te isto po onim žicama već dve godine, i tražil
Da ne bih napravila istu grešku kao moji roditelji (da se razumemo, oni su radili najbolje što su umeli, i ništa im ne zameram), rešim ja da podrobno ispitam želje svoje dece pre nego što ih upišem u muzičku školu, čvrsto odlučim da će upisati samo ono što žele, ili ništa, rešim da pomno pratim njihov rad i napredak, da redovno razgovaram sa profesorima instrumenata, ukratko, da ništa ne prepustim slučaju.
No, desila se pandemija. Zapravo, možda bi se stvari slično razvijale i mimo nje, ali pandemija je dovela časove gitare i klavira u naš dom, preko vibera, i dala mi neposredan uvid u to kako i koliko profesori muzičke škole rade sa mojom decom. Učinila me je užasno bespomoćnom što ne nalazim način da svoju decu više motivišem da vežbaju, što ni sama ne uspevam da nađem nešto lepo u tim časovima za šta bih se uhvatila u onim trenucima kada ih teram da vežbaju. Zapravo, crveni alarm upalio se onog trenutka ka